мини|250п|десно|Црква Друштва хармоније у Олд Икономи Вилиџу, Пенсилванија
Друштво хармоније (енгл. ) било је хришћанско-теозофско и пијетистичко удружење основано у Иптингену, у Њемачкој, 1785. године. Због верског прогона од стране Лутеранске цркве и владе у Виртембергу, група се преселила у Сједињене Америчке Државе, (Westport, CT: Praeger, ) где су представници купили земљу у округу Батлер у Пенсилванији. Дана 15. фебруара 1805. године, група од око 400 људи формално је организовала Друштво хармоније у данашњем месту Хармони, населивши се на тој земљи и ставивши сва своја добра у заједничко власништво.
Под вођством свог оснивача и духовног вође, Јохана Георга Рапа (1757–1847), његовог посинка Фредерика (Рајхерта) Рапа (1775–1834), који је управљао пословним пословима, и њихових сарадника, Друштво је постојало сто година, од 1805. до 1905. Чланови су били познати као хармонисти, хармонити или рапити. Друштво је најпознатије по својим световним успесима, пре свега по оснивању три узорна насеља: првог у Хармонију у Пенсилванији; другог, такође названог Хармони, у Територији Индијана, данас Њу Хармони; и трећег и последњег града, Икономи (данас Амбриџ).
Порекло у Њемачкој мини|Јохан Георг Рап (Џорџ Рап) 1757–1847.
Јохан Георг Рап (1757–1847), познат и као Џорџ Рап, био је оснивач верске секте зване хармонисти, хармонити, рапити или Друштво хармоније. Рођен у Иптингену, у Војводству Виртемберг, Њемачка, Рап је био „паметан, али тврдоглав дечак” који је такође био дубоко религиозан. Његова „снажна личност” и верска убеђења почели су да забрињавају локалне црквене власти када је одбио да присуствује црквеним службама или прими причешће.Karl J. R. Arndt, (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, ), Рап и његова група верника почели су да се окупљају у Иптингену и на крају емигрирали у Сједињене Америчке Државе, где су основали три заједнице: Хармони у округу Батлер (Пенсилванија); Хармони (касније назван Њу Хармони) у округу Поузи (Индијана); и Икономи у округу Бивер (Пенсилванија).
Рап је био инспирисан филозофијама Јакоба Бемеа, Филипа Јакоба Шпенера, Јохана Хајнриха Јунга и Емануела Сведенборга, између осталих, и касније је написао дело Мисли о судбини човека, објављено на немачком 1824. и на енглеском годину дана касније, у којем је изнео своје идеје и филозофију. (Philadelphia: Americana Germanica Press, ) Рап је своје преостале дане проживео у Икономију, где је преминуо 7. августа 1847. у 89. години.Karl J. R. Arndt, (Rutherford, NJ: Fairleigh Dickinson University Press, ),
Средином 1780-их, Рап је почео да проповеда сепаратистима, својим следбеницима у Иптингену, који су се приватно састајали и одбијали да присуствују црквеним службама или причешћу. Како се њихов број повећавао, Рапова група се званично одвојила од Лутеранске цркве 1785. године и окупљања су им била забрањена. Упркос упозорењима локалних власти, група је наставила да се приватно састаје и привлачи још више следбеника.
До 1798. Рап и његова група следбеника већ су почели да се дистанцирају од већинског друштва и намеравали су да оснују нову верску конгрегацију истомишљеника. У Ломерсхајмској декларацији, написаној 1798. године, ови верски сепаратисти представили су своју изјаву вере, засновану на хришћанским принципима, законодавном телу Виртемберга. Рапови следбеници су изјавили жељу да формирају засебну конгрегацију која би се састајала у домовима чланова, слободна од доктрина Лутеранске цркве. Група је подржавала веровање да крштење није неопходно док деца не буду могла сама да одлуче да ли желе да постану хришћани. Такође су веровали да конфирмација за младе није неопходна, а причешће и исповест би се одржавали само неколико пута годишње. Иако су сепаратисти подржавали цивилну власт, група је одбила да положи физичку заклетву подршке, „јер према Јеванђељу ниједна заклетва није дозвољена оном ко пружа доказе о праведном животу као частан човек.” Такође су одбили да служе војску или похађају лутеранске школе, бирајући уместо тога да образују своју децу код куће. Ова изјава вере, заједно са неким каснијим додацима, водила је верска убеђења Друштва хармоније чак и након што су емигрирали из Њемачке у Сједињене Америчке Државе.
Током 1790-их, број Рапових следбеника наставио је да расте, достижући између 10.000 и 12.000 чланова. Све већи број људи, који је укључивао следбенике и ван Раповог села, наставио је да забрињава владу, која се плашила да би могли постати бунтовни и опасни по државу. Иако у почетку нису предузете никакве оштре мере да се сепаратисти сузбију, група је почела да разматра емиграцију у Француску или Сједињене Америчке Државе. Године 1803, када је влада почела да прогони Рапове следбенике, одлучио је да пресели целу групу у Сједињене Америчке Државе. Рап и мала група људи напустили су Иптинген 1803. и отпутовали у Америку да пронађу нови дом. Дана 1. маја 1804, прва група емиграната кренула је за Сједињене Државе. Почетна селидба је распршила следбенике и смањила Рапову првобитну групу од 12.000 на само неколико њих. Јохан Фредерих Рајхерт, који је касније пристао да постане Рапов усвојени син и узео име Фредерик Рајхерт Рап, известио је у писму од 25. фебруара 1804. да је било „најмање 100 породица или 500 особа које су заправо биле спремне да крену” чак и ако би морале да жртвују своју имовину.
Сусрет са хаугејанцима У септембру 1817. године, , брод са 500 имиграната из Виртемберга, укључујући и одређен број рапита, био је приморан да се заустави у Норвешкој због лоших временских услова. Боравећи у Бергену око годину дана, где им је смештај обезбедила власт, топло су прихваћени од стране следбеника пијетистичког хаугејанског покрета. Две групе су откриле много заједничког и заједно одржавале побожности, при чему су неки од Немаца током боравка научили норвешки језик. Самсон Трае, хаугејански вођа, приметио је да „нам је пружило изузетну радост када смо схватили да се основа ваше вере поклапа са истинитом Божјом речи.”Писмо од Самсона Траеа, у Колекцији рукописа Универзитетске библиотеке, Осло; писма од Килингена и Сеглема у банци хаугејанских писама, рукопис у Norsk historisk kjeldeskriftinstitutt, Осло. Након што су Рапови следбеници отишли да се населе у Сједињеним Државама, две групе су остале у контакту барем неко време. У једном писму, рапити су навели: „Наша срца су често чезнула за вашим љубазним и поучним друштвом откако смо дошли у Америку. Више смо чезнули за Бергеном него за Немачком због љубави којом сте нас примили и окрепили нам тело и дух.”Немачки емигранти „Драгој, вољеној браћи и сестрама Божјег друштва у Бергену”, 14. мај 1819, у Haugean Letter-hook, рукопис у Norsk historisk kjeldeskriftinstitutt, Осло.
Насеља у Сједињеним Америчким Државама Године 1804, док су Рап и његови сарадници остали у Сједињеним Државама тражећи место за насељавање, његови следбеници су отпловили у Америку на неколико бродова и упутили се ка западној Пенсилванији, где су чекали док се не одабере земља за њихово ново насеље. Рап је успео да обезбеди велики комад земље у Пенсилванији и покренуо своју прву комуну, познату као Хармони, у округу Батлер у Пенсилванији, где је Друштво постојало од 1804. до 1815.Karl J. R. Arndt, (Philadelphia: American Philosophical Society, ), Убрзо је нарасло на популацију од око 800 људи и било је веома профитабилно. Десет година касније, град је продат и хармонисти су се преселили на запад у Територију Индијана, где су основали град Хармони, данас познат као Њу Хармони у Индијани, и тамо остали од 1815. до 1825. Насеље у Индијани продато је Роберту Овену и преименовано је у Њу Хармони. Десет година након пресељења у Индијану, комуна се поново преселила, овог пута враћајући се у западну Пенсилванију, и свој трећи и последњи град назвали су Икономи ( на немачком). Хармонисти су живели у Икономију све док Друштво није распуштено 1905. године.
Статут удружења Дана 15. фебруара 1805. године, насељеници у Хармонију у Пенсилванији потписали су статут удружења како би формално основали Друштво хармоније у Сједињеним Америчким Државама. У овом документу, чланови Друштва су се сложили да сву имовину држе у заједничком фонду, укључујући обртни капитал од 23.000 долара за куповину земље, стоке, алата и друге робе потребне за оснивање њиховог града. Споразум је дао Друштву правни статус у Сједињеним Државама и заштитио га од распуштања. Чланови су допринели свим својим поседима, обавезали се на сарадњу у промовисању интереса групе и пристали да не примају никакву плату за своје услуге. Заузврат, чланови би добијали негу све док живе са групом. Према овом споразуму, ако би члан напустио Друштво, његова средства би му била враћена без камате или, ако није допринео благајни Друштва, добио би мали новчани поклон.
Друштво је било верска конгрегација која се потчинила духовном и материјалном вођству под Рапом и његовим сарадницима и заједно су радили за опште добро свих својих чланова. Верујући да ће се Други Христов долазак догодити током њихових живота, хармонисти су се задовољили једноставним животом под строгом верском доктрином, одрекли су се дувана и заговарали целибат.
Прво насеље: Хармони (Пенсилванија) мини|Зграда Друштва хармоније у Хармонију, Пенсилванија, изграђена 1809.
У децембру 1804. Рап и група од још двоје људи првобитно су уговорили куповину око 4.500 акри (18 km²) земље за 11.250 долара у округу Батлер у Пенсилванији,William E. Wilson, (Bloomington: Indiana University Press, ), а касније су стекли додатну земљу како би повећали своје поседе на приближно 9.000 акри (36 km²) до тренутка када су рекламирали своју имовину на продају 1814. године. Овде су изградили град Хармони, малу заједницу која је 1805. године имала скоро 50 брвнара, велику шталу, млин за жито и више од 150 акри (0,6 km²) искрчене земље за узгој усева.
Због тога што клима није била погодна за узгој грожђа, а оближња имања нису била доступна за проширење њихових земљишних поседа, хармонисти су поднели петицију америчкој влади за помоћ у куповини земље негде другде. У јануару 1806. Рап је отпутовао у Вашингтон како би саслушао дискусије у Конгресу у вези са петицијом хармониста за донацију која би им омогућила да купе око 30.000 акри (120 km²) земље у Територији Индијана. Иако је Сенат усвојио петицију 29. јануара, она је одбачена у Представничком дому 18. фебруара. Хармонисти су морали да пронађу друга финансијска средства за подршку својим плановима за будуће ширење. До 1810. становништво града је достигло око 700 људи, са око 130 кућа. Земљишни поседи Друштва такође су се повећали на око 7.000 акри (28 km²).Christiana F. Knoedler, (New York: Vantage Press, ), У годинама које су уследиле, Друштво је преживело несугласице међу својим члановима, док су недостатак готовине и кредита претили његовим финансијама. Ипак, млада заједница је имала добру репутацију због своје индустрије и пољопривредне производње.
У Хармонију, Џорџ Рап, такође познат као Отац Рап, био је признат као духовни поглавар Друштва, онај коме су ишли на разговоре, исповедања и друга питања. Рапов посинак, Фредерик, управљао је пословним и комерцијалним пословима Друштва.
Рап је пуштао придошлице у Друштво и, након пробног периода, обично око годину дана, били би примљени као стални чланови. Док су нови чланови наставили да пристижу, укључујући емигранте из Њемачке, други су верски живот хармониста сматрали превише тешким и напустили су групу. Поред тога, током периода верског заноса 1807. и 1808. године, већина, али не сви, хармонисти су усвојили праксу целибата, а било је и мало бракова међу члановима. Рапов син Јоханес оженио се 1807. године; и то је био последњи забележени брак до 1817. године. Иако Рап у почетку није у потпуности забранио полне односе, то је постепено постао обичај и каснијих година било је мало рођења.