thumb|Поема Феникс и грлан први пут је објављена у оквиру дела Мученик љубави Роберта Честера 1601. године
Феникс и грлан () је алегоријска поема Вилијама Шекспира, први пут објављена 1601. године као додатак дужем делу Роберта Честера под насловом Мученик љубави. Ова поема, коју су критичари назвали „првом великом објављеном метафизичком песмом”,James P. Bednarz in Cheney, Patrick Gerard , има много противречних тумачења.Oxford Anthology of Literature of Renaissance England, J. Holander, F. Kermode (eds), Наслов Феникс и грлан је заправо уобичајени, конвенционални назив, будући да је поема изворно објављена без наслова. Сам наслов упућује на две птице: митолошког феникса и грлицу.
Ова поема од 67 стихова описује сахрану приређену за преминуле Феникса и Грлана, на коју су неке птице позване, док су друге искључене. Феникс и Грлан представљају симболе савршенства, односно одане љубави. Традиционално обележје Феникса јесте то што се након смрти враћа у живот, уздижући се из пепела своје претходне инкарнације, док је Грлан, насупрот томе, смртно биће. У поеми се наводи да је љубав ових птица створила савршено јединство које превазилази сваку логику и материјалне чињенице, а дело се завршава молитвом за преминуле љубавнике.
Објављивање Поема је први пут објављена 1601. године, као део збирке песама различитих аутора — међу којима су били Џон Марстон, Џорџ Чепман и Бен Џонсон — која је придодата као додатак Мученику љубави (), дугој поеми Роберта Честера коју је Ричард Филд одштампао за лондонског књижара Едварда Блаунта.
Преостале неискоришћене табаке првог кварто издања касније је откупио други издавач, Метју Лаунс, и поново их објавио 1611. године под измењеним насловом Анали Велике Британије (). Поема се није поново појавила у штампи све до 1640. године, када је уврштена у збирку Шекспирових песама коју је приредио Џон Бенсон, под насловом Песме које је написао Вил. Шекспир, господин ().
Контекст Насловна страна оригиналног издања Честеровог дела Мученик љубави објашњава његов садржај:
Честер је своју поему започео кратком посветом упућеном Фениксу и Грлану. Феникс је замишљен као женка, а грлица као мужјак:
Честерова главна поема је дуга алегорија у којој се истражује однос између ове две птице и обликује његова симболика. Она у себе укључује причу о краљу Артуру и историју древне Британије, наглашавајући велшку етимологију британских градова. Доживљава врхунац заједничким самоспаљивањем Феникса и Грлана, из чијег пепела се рађа нова, још лепша птица. Такође садржи неколико алегоријских љубавних песама унутар самог текста, за које се претпоставља да је Грлан написао Фениксу.
Након ње следи кратка збирка под насловом „Разни песнички огледи” () које су потписали „најбољи и најугледнији међу нашим савременим писцима, са именима додатим под њихова посебна дела”. Они, поред Шекспира, укључују Бена Џонсона, Џорџа Чепмана, Џона Марстона, као и анонимне потписе Vatum Chorus и Ignoto. Све песме користе исту симболику. Серију уводе Vatum Chorus и Ignoto, а затим следи Шекспирова поема Феникс и грлан, која се завршава жаљењем због смрти савршених љубавника који „не оставише потомство”. Марстон потом, чини се, одговара на Шекспиров „дирљиви епицедиј” (погребну песму), указујући на „величанствени исход” овог пара: биће рођено из пламена. Чепман додаје више детаља о њиховом односу, говорећи да је Феникс пружао Грлану сву разноврсност живота: „Она му беше рашчлањени свет уживања, / Њена га чврстина заодену у разноликост”. Џонсон завршава идеализацијом Феникса, чији разум сјаји „Чист попут наге весталке, / затворене у кристалној кугли.”
Тумачења thumb|„Феникс портрет” краљице Елизабете, на којем она носи свој лични знак феникса.
Поема Феникс и грлан тумачи се као алегорија идеалног брака. Поред тога, поема се може посматрати као појашњење односа између истине и лепоте, или као приказ остварене љубави у контексту ренесансног неоплатонизма.Zezmer, D.M., , , New York,
Концепт симболичне савршене љубави између два веома различита бића — једног бесмртног и другог смртног — може се повезати са хришћанском доктрином о Светој Тројици, као што сугеришу стихови:
Поема такође указује на преплитање трију других струја средњовековне католичке традиције: књижевних традиција мистичног јединства, духовног пријатељства и духовног брака. Шекспир уводи и низ других птица, ослањајући се на ранију књижевност о „парламенту птица”, како би смрт љубавника приказао као губитак идеала за којим се може само туговати.
Било је више покушаја да се љубавници из поеме повежу са конкретним историјским личностима, мада су неки аутори тврдили да дело не треба тумачити уз „крути дословни приступ”, како се изразио Џејмс П. Беднарц. Представници правца Нове критике, попут И. А. Ричардса и Вилијама Емпсона, истицали су нерешиву природу двосмислености овог текста. Хелен Хакет тврди да поема „мами на дешифровање, али га истовремено одлучно одбија”. Неки од најистакнутијих покушаја да се ова алегорија одгонетне довођењем у везу са стварним личностима наведени су у наставку.
Џон и Урсула Сoлсбери Будући да је Честер главну поему посветио велшком државнику сер Џону Салусберију и његовој супрузи Урсули Стенли, изнета је тврдња да све песме у овој збирци, укључујући и Шекспирову, заправо славе овај брачни пар. Салусбери је био дворанин на двору Елизабете I и члан моћне породице Сoлсбери из Велса. Његова супруга Урсула била је ванбрачна ћерка Хенрија Стенлија, четвртог ерла од Дербија.
Потешкоћа са овим тумачењем лежи у чињеници да је познато да је овај пар имао десеторо деце, док поема описује њихов однос као „брачну чедност” без деце. Ову противречност на другом месту у збирци коментарише Џон Марстон, а све песме у овој књизи наглашавају чедну и духовну природу њихове везе, при чему је једино чедо овог пара тајанствено биће рођено из њихове телесне смрти.
Идентификацију Сoлсберијевих као субјеката поеме први је детаљно образложио Карлтон Браун 1913. године.Poems by Sir John Salusbury and Robert Chester by Carleton Brown. Браун је покушао да реши овај проблем тврдњом да је дело написано након рођења првог детета овог пара, али да је објављено тек много година касније. Каснији аутори су понекад истицали да, иако је Честеров Мученик љубави можда имао за циљ да прослави овај пар, Шекспирова поема то не чини. Џон Клаус сугерише да је „смрт” на коју се алудира у Честеровом делу заправо симбол брака и „сексуалног предавања”, док је у Шекспировој поеми смрт дословна.John Klause, . С друге стране, Џ. Вилсон Најт је претпоставио да поема слави чедну љубав зато што говори о Сoлсберијевој оданости сопственој сестри, којој је и сам Салусбери својевремено посветио песму.
Краљица Елизабета left|thumb|Крупни приказ знака феникса са портрета краљице Елизабете
Алтернативно тумачење јесте да се Грлан посматра као Џон Салусбери, а Феникс као краљица Елизабета I, што би објаснило чедност њиховом односа и импликацију да је њихово „чедо” нешто мистично, а не материјално. Елизабета је често повезивана са фениксом, те се у драми Хенри VIII, коју је Шекспир делимично написао, она назива „девичанским фениксом” (иако се стих о „девичанском фениксу” обично приписује Џону Флечеру). Два портрета на дрвеном панелу која се приписују Николасу Хилијарду позната су као портрети „Феникс” и „Пеликан” због накита који краљица носи: њених личних обележја — пеликана и феникса. Обе птице се појављују у Честеровој главној поеми. Међутим, замерка овом тумачењу јесте да се блискост између љубавника чини превише снажном за Салусберија и краљицу.
Кетрин Данкан-Џоунс и Хенри Вудхајсен прихватају варијацију става да се поема односи на Салусберија и краљицу, тврдећи да је „заседање” поменуто у делу заправо парламент из 1601. године, на којем је Елизабета одржала чувени говор о симболичком односу између ње и њеног народа, познат и као њен „Опроштајни говор”.Duncan-Jones and Woudhuyson, Shakespeare's Poems, Arden Shakespeare, Cengage Learning EMEA, 2007, p.421ff. Они се ослањају на ранији рад Мари Акстон, која је тврдила да сама Елизабета представља обе птице, у свом владарском и људском аспекту, с тим што људски аспект (Грлан) такође обухвата и народ као целину. Данкан-Џоунс и Вудхајсен сугеришу да Салусбери представља управо тај народ.
Неки научници тумаче фениксово чедо као алузију на Елизабетиног наследника, Џејмса VI од Шкотске. Ова симболика је заиста коришћена 1604. године, када је Џејмс стигао у Лондон, али би таква конотација била проблематична 1601. године, док је Елизабета још била жива.
Теорију да се и Честерова и Шекспирова поема односе на везу између Елизабете и Роберта Девереа, ерла од Есекса, први је изнео А. Б. Гросарт 1878. године, а обновио ју је Вилијам Мачет 1965. године. Многи аутори који одбацују поистовећивање љубавника са Есексом и Елизабетом ипак сматрају да догађаји око Есексове побуне и његовог погубљења почетком 1601. године вероватно стоје иза неких опскурних симбола у овој и другим песмама из збирке. Сер Џон Салусбери је проглашен за витеза због заслуга у гушењу те побуне, док је његов рођак Овен Салусбери погинуо учествујући у њој. Брат сер Џона, Томас Салусбери, погубљен је још раније, након Бабингтонове завере против Елизабете. Данкан-Џоунс и Вудхајсен тврде да је Салусбери заправо био „мученик љубави” зато што је верност својој краљици ставио изнад сопствене породице.
Питер Акрод и Џејмс П. Беднарц сматрају да је Шекспир можда написао ову поему како би се дистанцирао од Есекса; наиме, песник је био компромитован због својих веза са Есексовим главним савезником, грофом од Саутемптона, као и због чињенице да је његова драма о свргавању монарха, Ричард II, била изведена управо на захтев побуњеника. Према Беднарцу: „Шекспиров потпис испод песме унутар Мученика љубави показује његово прилагођавање политичком поретку, али без отвореног подржавања било ког конкретног политичког става.”
Католички мученици Још једно тумачење, које је тридесетих година 20. века прва изнела Клара Лонгворт у роману Устани, мој Шекспире! (), јесте да ова поема представља тајну римокатоличку еулогију и уклапа се у тврдњу да је Шекспир потајно био католички симпатизер.. Зазивање молитве за мртве („ове мртве птице”) у последњем стиху поеме поткрепљује ово тумачење. Неколико критичара, укључујући Клер Асквит и Дејвида Борегарда, приметило је да се поема очигледно ослања на католичку литургију, а могуће и на списе католичког свештеника и песника велечасног Роберта Саутвела, који је превео латинску химну Lauda Sion и написао песму у славу брачне чедности Свете Марије и Светог Јосифа. Џон Клаус је тврдио да поема има различите паралеле са секвенцом Dies Irae (Дан гнева) из Службе за мртве, али сугерише да њена католичка симболика заправо сатиризује конвенционалне протестантске ставове изражене у Честеровој поеми, те да представља суптилан протест против величања сер Џона Салусберија, чију замишљену смрт, како он претпоставља, ова поема прославља.